Bogatstvo siromašnih me pozva, da bismo u prvoj korizmenoj nedjelji, zajednički posjetili gosp. Marka. - Želim ti pokazati veselog bolesnika. Vidjet ćeš, kako on nosi svoj križ, što o tomu priča, kako razmišlja. -
Uputismo se starim Velim Varošom i s uzbrdice skrenusmo desno, gdje se šćućurilo nekoliko malih prostorijica. S puta se izravno dolazi do vrata. Rukom se može dohvatiti krovne crjepove. Na nekima od tih vrata piše: - Poštu za ovdje ubacite na susjedna vrata, - jer nema mjesta gdje bi se mogla ostaviti pošta.Te male prostorije, koje nekada davno bijahu ostave ili nešto drugo, sirote su pretvorile u stanove. Tako ih oni sada zovu, pa dobiju i kućni broj, koji se gotovo i nema o što pričvrstiti. U tim se prostorijicama čuju ženski glasovi i pokoji dječji, ali na broju 62, gdje mi trebamo ući, ne čuje se nitko. Bogatstvo gurnu rukom gornji dio vrata, s kojih se otvori drveni prozor, uvuče ruku unutra i otključa vrata. S vanjske strane, povuče lijevi drveni prozor i reče: - Hvaljen Isus i Marija! Ima li ovdje koga? Je li me tko čuo? - upita i nasmije se. Uđemo. Ona stade do postelje, u kojoj leži Marko, sagne se, zagrli ga i poljubi.
- Di si, prijatelju moj? Kako si? 'Ajde da Te podignen, da vidin koliko ćeš moći sidit? Marko sretan, kao dijete, pruži ruke a Bogatstvo ga podigne, sjedne ga nasred postelje, a potom mu približi stolić, na koji se on može oslonuti.
- O, Bože moj dragi! Kako san sritan da ste došli! -

- Šta si radio? O čemu si razmišljao, prije nego smo mi došle? -
- A šta? Šta bi' radio, draga moja? Toliki mi ljudi i žene dolaze. Toliki mole za me da me Bog podigne, da stanen na noge, pa mi rekoše: 'Ajde, Marko! Tribalo bi da i ti moliš za nas!' Eto, tako sam sada molijo za jednu ženu. - 
Sjedosmo. Brzo će podne, a kod Marka gori noćna svjetiljka. Svjetlo uvijek mora gorjeti, jer bi bio mrak. Tu nema prozora. Nalazimo se u prostorijici od četrnćst kvadrata. Mali štednjak, hladnjak, sudoper, iznad ostavica, dvije male stolice i grijalo. Desno od ulaza je najmanji zahod na svijetu. Do zida je, uz postelju, umetnuta daska, na koju je pričvršćen rukohvat, da se Marko može pomicati kada može. Iznad postelje je veliko raspelo. Dva prijatelja: Krist i Marko.
- Ma, slušajte vi ovo! - reče Marko. - Jedna od tih moliteljica s nikin razgovarala o meni i
rekla da molin Gospodina da mi pomogne, a da je on reka: 'Ne moli Marko! Kako će mu Bog pomoć kad stalno leži?' Pa, je li to pametan čovik? A ja sam mu poručija.' 'Ko zna bi li se Isus bija diga, kad je pa pod križen, da mu nije doša i priskočija Šimun? Isus se diga kad mu je Šimun privatija križ i pomoga mu. Eto, i ja virujen, svitu moj. Ufan se da će i mene Isus podignit na noge. Zato san radosan. Ništa mi nije teško. Nisan nesritan radi ove bolesti, virujte mi. Vidi li se na meni ta radost? Triba sve privatit šta Bog da. Vidit ćete da će me Isus ozdravit! - smješka se Marko.
- A šta ćeš Marko, ako ne bude tako, ako te Isus ne podigne na noge? - , upita ga Bogatsvo.
- A, Bože moj! Ako me ne digneš na noge, dignit ćeš me na nebo.

Svakako me ne ćeš ostavit ovde.
Nikidan san čuja da su čele likovite, pa, kad su učinili naglo lipi dani, naručija san da mi donesu jednu-dvi. I unišle one ovde. Zuju, ali nijedna ne će na me. A triba doć i ubost me. Reka san prijateju da je uvati i stavija san je na prsi, pokrija pidžamon i malo je pritisnija, najidija je i onda me je ubola. Ali ništa nije bilo. Reka san da mi i' drugi put donese pet-šest, pa ću vidit šta će bit? Ma, kad bi mi ko reka da moran pojist kobru, proguca bi je, samo da se podignen na noge, i da dođen na misu. -
- Majko moja! U ovu bužu donit još i čele. Nisan za to nikad čula. Moramo pitati o čemu se radi, da Marko ne bi još kakvu nevolju navuka na se. -
- Pričaj nam, Marko, još malo, što je nova! Dolaze li prijatelji, braća, je li se zamaraš? -
- Dolaze svi. Najvažnije je da dolaze sestre i da me svaki dan dobro prigledaju da znamo sigurno da se nisan di zacrvenija ili ne daj Bože da nema kakva ranica. Ali, sve je dobro, sve je u redu. čist san. Braća dolazu redovito, odnose i donose posteljinu i rublje. Sad će oni. Popodne su posite. Kad je blagdan i sveta misa, nema posita dok to ne poslušan. To svi znaju i poštuju.
Vidite da sam zadovoljan! To je Božje dilo. On je tu. Ositija san nikidan, između prstiju na nozi, ka da se miče živac. To je dobar znak. Isto tako nikidan san ćutija da mi kroz kičmu ka ništo prolazi. I to je dobro. -
Smije se Marko.
- Kako se briješ? 'Ko te brije? -
- Sam, livon rukon. -
Nokti na rukama su čisti i njegovani. Marko lijevom rukom neprekidno pridržava i gnječi desnu ruku, kao da je nastoji oživjeti.
- Ima li šta šta nan nisi ispriča? -
- Kako da ne! Dobija san devet tisuća i tristo kuna na loto. Reka ja bratu: 'Ajde Mlađo! Kupi loto!' I dobija. Onda san mu kaza: 'Daj svakon 'ko ti pomogne, komu španjulete, komu kune, a šta ostane, ostavi za se! To ti je od mene za dobro šta mi činiš i pomažeš. Šta će meni, di ću s tin? Ja sve iman: moga Boga, križ, bolest i nadu.
Sanjan van ja da san dobija puno para na loto. Trčin od kioska do banke i svugdi pitan dicu di mogu priuzest novce, da to moran uredit do kraja dana. A oni me šalju od jednoga do drugoga. Nikad kraju, 'odan, trčin, Gospe moja mila! Izmorija san se. Kad san se probudija, bija san vas mokar. Fala Bogu da je 'vako. -
- Bili ti Marko, doša u dom, da sad ima mista? - upita ga Bogatstvo.
- Nemojte me nigdi zvat! Ne bi ja. Ja bi bija ovde. Ne bi smeta nikom.
Ja čekam a virujen da ću i dočekat. Nemojmo o ton. Evo, da van ispričan šta san sanja kroz tri dana, pa recite je li ovo pravi san za korizmu? Odgovorite mi!
Dolazi Isus u onoj dugoj biloj vešti i kaže mi: 'Ajde, Marko, ustani, i ajde za mnon. Slidi me! 'Ajme meni! Kako ću, Isuse, kad ne mogu odat? On mi reče: 'Samo me slidi. Ne boj se! Ja san s tebon!' Prolazimo mi izmedju oni seoski kućeraka. Sve je zareslo u draču, šiblje, di jedva tić prođe. Ja zapirem, ne mogu pa ne mogu. A Isus, kako u onoj biloj vešti prolazi, ni drača ni šiba da ga dotakne. Okrene se, zovnu me jopet ali ja nesritnjak nisan uspija proć. Probudija san se sav izmučen i nesritan. Promislim, pa neka je i tako ako to on oće, ali zato san ga vidija i bija s njin.
Ljudi moji! Drugu noć sanjan jopet isto. Odlučin se mučit i uputin se. Prođen dil puta, ali me snage izdaju i ostanen. Ne znan ni kako san se vratija. Probudin se i rečen sam sebi: 'Marko danas ćeš još više vižbat! Vidiš da ti Bog prilazi. Budi uporan! Slušaj ga!'
Treću noć, ponovi se san ka prve i druge noći, ali sada ustrajen kroz drače i šiblje. Izbadaju me. Padnen. Isus se okrenu, vidi me i reče mi:' Ustani, Marko, i ajde za mnon.' Zamislite! Prođen između kućeraka diveći se Isusu kako je on tako lagano, ne dotaknuvši šiblje, proša i izaša na čistinu a ja za njim. Evo van korizme, evo uska prolaza, evo ti Marko trnja, evo ti puta.  Nakon toga, Isus krene lijevo i pod stablom nađe majku Mariju. Okrenu se prema meni, nasmiješe mi se i otiđu, a ja se, desnom stranom, vratin u svoj sobičak.
Svitu moj mili, kako da ne čekam Isusa, kako da ga ne pratim na putu križa, da ga ne molim, da se ne nadam? Ovo je moje malo misto za mene i za njega dovoljno. -
Nakon sat vremena, Bogatstvo pripremi Marka za lijeganje. Udalji stol od njega i dok je ona pošla prema njemu da ga uhvati i legne, njegovo se tijelo, kao obamrlo, bez ikakve snage, ispruži  zgrčeno na postelju. Bogatstvo ga uhvati, podigne i povuče prema uzglavlju. Ponovno približi stolić k postelji, da se on na nj može oslonuti. 
- Sad ostajen jopet sam sa svojin Gospodinon. Virujen da će i meni Bog dat nikog Šimuna, da me podigne ovako ili onako i da me ne će zaboravit! -
Isus je u Markovu sobicu nastanio patnju i duboku vjeru, koja dotiče i potiče svaku dušu. Marko je zdrav u duhu.
Kada smo otišle, znale smo da ga nismo ostavile sama. Osmijeh na njegovu licu trag je Božje milosti.
Oni su zajedno: Isus na križu a Marko u bolesničkoj postelji. Oba razapeti,
do uskrsa.

Split, 1. ožujka 2007.