Ovo je kratka pripovist: siromašna, škrta, mutava, jer je meju braćon umrila rič…
Pa, zašto onda, pišen o njiman?
Zato da bi i mi, koji dolazimo na red, poza njiman i oni mlaji, koji će doć poza nami, smekšali srca i s više duše gledali na muku drugega i razumili judsku potribu za kokolavanjem.
I oni su drugi dali na svit dicu. Ona i' ne će zaudobit, ka šta ni nas naši ne će, ufamo se!
Pišen o njiman da kažen kako ne vaja ne vidit tuju nevoju. Jer, kad ostarimo, to više ne ćemo moć u sebi prominit pa ćemo bit nemilosrdni. Mlajima oko nas to ne će bit drago gledat pa će dolazit u Dom posramjeni, ka roditelji zločestoj dici u skulu.
Kad u Domu vidite dva brata zajedno u sobi, omar pomislite da je dobro, što će ovu za' nju skalinu o' života, imat sriće proživit zajedno.
Ma, kod Tome i Ante bilo je malo drugovačije.
Oni su se u mladosti žestoko pokarali, radi zemje. Ondac je Toma otputova u Amerike, a Ante je osta u Splitu. Svaki na svojoj strani svita stvorija je svoje gnjizdo.Tako su život i vrime proticali, prez riči, pošiljaka pomoći, letera, prez dolari.
Ostarili su i razbolili se jednako oni u Amerike i ovi u Splitu. Dica su se rastrčala od jednega i drugega, tražila pomoć po gradu. Ispalo je da je najprije u Dom uliza Ante. On je, osin nevoja s kostiman, ima velike poteškoće s plućiman. Puno je kašja, bulsa, teško disa. Njegov bi kompanjo u kamari, izaša vanka, čim bi svanilo i ne bi se vraća do pozan obida, pa je Ante drža otvoren 'njegov dil o'ponistre' i komoda se. Radi tega,
ni on, ni moga bit s Antom u kamari. Razumija je to i Ante, ali ni jema force bit drugovačiji. Skupija se cili u se i ni obadava nikoga.
Malo poslin, doša je red na Tomu Amerikanca. On je tija prije malo u svoju kuću, koju nije vidija pusti godina. Kad se svega sitija i dobro isplaka, dozna je da brat Ante živi u Domu i da je bolestan. Smililo se Tomi na brata. Nije prošlo puno vrimena, kad je ariva i Toma u Dom, u kamaru s braton Anton.
Ante zgrbljen, zadijan, otpucane piđame, a Toma nesigurna koraka, ali drit, ukočen u amerikanskon veštitu, sa šudarićem u žepiću o' jakete, dođe do Ante i zagrli ga: - Ma Ante moj! Brate, oprosti! Ne ćemo se više karat, je' smo bili ludi i mladi. Šta ćeš? Pusti sad to. Vidiš da je sve crna zemja? Vidiš li di smo na kraju prispili, di smo se našli? - Ante nije ništa reka. Zapuva se. Parilo je ka da je osta bez arje, ali mu se oko zacaklilo.
- Ma kako to izgledaš, šta se pinku ne ušestiš -, nastavija je Toma, a onda se ošerva i pogleda na nas koji smo sve ovo ćirili malo iz dajega.
- Ajte vi, dajte ruku, pomozite, donesite valižu i štivajte stvari u moj armerun! Asti sto miši… A di je još koji? Di će sve ovo stat? -
- Dosta van je to, druge stvari će bit kući. Kad zatriba donit će dica, ne more tu stat cila Amerika. -
- A - e, dobro onda, neka bude kako vi oćete! -
Pasa je samo koji dan, kad je započeja veliki okršaj, koji je prirasta kamaru. Izaša je na hodnike, napravija čakule i podilija suside.
Dva su brata postala ka dva krampusa. Ante, radi arje, oće otvorenu ponistru, i to onu koja ka pripada Tomi, di Toma sidi, a Toma ne da. - Ol' si poludija, ja jesan doša u Dom, al' ne ću umrit. Otvori svoju ponistru pa nek' te vrag omar odnese. -
Još malo i počeli su radit sćapi, potizat katrige, arlekat, žestit se i pritit. Uskomešalo se susidstvo. Umišale se i ženske, podilile se navijačice, a 'nevera' je svaki dan bila žešća.
- Ma šjor Toma moj! Imajte pinku duše za brata! Vidite kako je bolestan!? Jedva diše. Ol' ne vidite da ne more ni govorit! -
- I boje da ne more. To ni čovik. To je beštija. Kašje ka zvir. Pjuca. Ne ću ja to gledat i ne ću više stat ovod. Eto tako, da znate! -
Dođu Tomina dica. Dogovorimo se da ga malo odvedu kući da se primiri.
Dolazila su i Antina dica. Ante nikako ne more razumit da smi otvorit samo svoj dil o' ponistre.
- Znan ja koja je moja ponistra. Nisan išempjan. Ali ja oću da je moja zatvorena, a njegova otvorena. -
- Ma ne mo'š pape. tako činit! Nemoj nas žalostit! Šta ćemo s tebon? Nimamo di. Vidiš, kako si bolestan. Ne čini mu dišpete! -
To bi trajalo na ure, skoro svaki dan, ali se ništa ni prominilo.
Nakon nikoliko dana, vratija se Toma, ali višje ni razgovara s braton. Njanci abada. Ujutro bi omar izaša iz kamare. Sidija bi cilo vrime u boravku. čeka bi svoje, s njiman pročakula i prošeta po perivoju, a popodne bi se vratija u kamaru. Jopet prez riči.
Dok bi se Ante gušija u kašlju, Toma bi leža i gleda drito isprid sebe. Samo bi zavika: - Tovare, ne znaš ni kašjat… Krepaj više ol' ću ja pošempjat i skočit kroz ponistru…!
Ante je pomalo kopnija. Lice mu požmarilo, od naprezanja i gušenja. Sve je teže vata arju. Jedan dan ga je Hitna pomoć odvela na Plućno, di je i umra.
Kad su Tomu avižali da nima višje brata, udrija je u plač i reka: - Nisan ja kriv. Bija je bolestan, puno bolestan. Koliko se mučija, bidan!? Mora je umrit! -
Nije minula ni godina, kad su počele Tomine muke i svrnile ga u posteju. Njega je spasilo srce, koje je brzo popustilo i fermalo se zauvik.
Partija je Ante, a i Toma za njin.
Bez spokoja.
Dvaput su se pokarali, a samo jedanput pomirili.
Kad čovik nije u miru s drugiman, pogotovo sa svojin braton, ondac je ti odlazak na posljidnji vijađ drugovačiji i težji.
Na kraju, tilo mora bit pokriveno lancunon, sašivenin rokelon od spokoja srca i duše, miron, ostavjenim sviman, koji su ostali, da ga dilidu i nasliduju.
Split, 19. svibnja 2004. god.
| | 
.....dana predanih siromasima, zaboravljenima, bolesnima, često jedini ključ u bravi njihovih vrata, po kojemu računaju vrijeme, doba dana.
***
JEDAN DAN MANJE
Dragi Ante! Ivana i djeca čekaju Sve svete, kada će doputovati za nekoliko dana , otići na groblje i zaustaviti se pred Tvojim križem, da Jakov i Juraj, u spužvasto srce, umetnu bijele cvjetove, zapale svijeće i pomole se, za svoga tatu.
Roditelji Ti dolaze, svaki dan, neutješni, svatko, u svoje doba. Nitko ne želi, da mu drugi vidi bol.
Ana se skriva. Dolazi sama i iznenada, prije ili poslije posla.
Kad posprema, sluša glazbu, neki sastav, koji si Ti volio slušati, pa Ti i tako želi biti blizu.
Ja, kad bi tu još bio, onaj stari gramofon, slušala bih Gubec bega, kojega si, u dječačkim danima, naučio napamet. Slušao si ga, uporno, svaki dan. Kuća je grmjela!
Lujina mala u Zagrebu govori da je sada teško doći, jer više nema barba Ante.
To samo malo dijete može izreći naglas. Mi smo stariji oprezni. Nije to teško. To je neobično, tužno. Ali, to se ne može promijeniti.
U Zagreb je došla baka. Najprije su njih troje pošli sami, bez Tebe. To je sigurno bilo najbolnije. Morali su. Moraju dalje. I Ti si im to govorio.
U kuće se uvukla jesen, a u Zagrebu su kiše i magle. Nema Te. Niste otišli na padine Medvjednice skupljati kestene.
Danas sam u nekoj od knjiga našla riječ o čežnji nekih ljudi za visinama i vrhovima, nešto, slično onomu, što sam Ti napisala.
Zatvorila sam računalo poslije ponoći. Sjela sam za stol, da bih prije spavanja, još malo čitala i pogledavala Tvoju sliku, kraj posljednjega ognja na Velebitu. Sjetila sam se Tvojih savjeta i želje, da svoj Dnevnik prenesem na CD, što si mi često govorio. Želio si da to sačuvam. Nisam ga više pisala.
Tvoja bolest i smrt toliko su toga zaustavile.
Dušo moja! Tko će čitati tetin dnevnik, kad Tebe nema? Mislim da nitko i ne zna da sam ga pisala. Sad pišem kratke stvari.
Na pameti mi je knjiga Daj mi svoje brige, koju sam vam poslala, dok si se borio s bolešću. Ivana je rekla da si plakao dok si je čitao.
Poljski pisac knjige: Jan Dobraczynski je na svoj poseban način, ne slijedeći svetopisamski tijek, prikazao Nikodema koji je od Isusa očekivao, da ozdravi njegovu, teško bolesnu, ženu Rutu. Isus je ozdravljao druge. Uskrisio je Lazara, a Rutu nije.
Prije muke, piše Dobraczynski, Isus je došao k Lazaru i pozvao Nikodema da dođe, jer ga treba. Nikodem se još uvijek nadao da Isus može uskrisiti umrlu Rutu, da ga je, možda, zato pozvao. Ali, nije!
Kada je Nikodem došao, Isus mu je odgovorio: - Nikodeme! Daj mi svoje brige! Samo mi to treba, to sam čekao. –
Nakon toga je Isus otišao predati se, završava Dobraczynski.
Kako bi bilo teško, dušo moja, da nema Isusa, da nije bilo Nikodema, preko kojih znamo i vjerujemo, da je vrijeme blizu i da je svaki dan jedan dan manje do toga vremena?
15.listopada 2005. god.
|
