Ne znan reć kako se čutin, ne znan kako se piše ta rič, kako je judi zovedu i  pripoznajedu.
    Mučin se, odan, zaboravjan na život okolo sebe.
    Ako ko intra na me, ne znan ča ću reć da me razumi, ča čutin, ča u se nosin.
    Jadna je, bidna ta rič. Ništa na njon ni šesno ni lipo.
    Jedina je, ča je nikor na svitu ne će.
    čutiš je ka piz, koji ti  nikor na zemji ne more maknit.
   Dojde ti u vižite, izmuči te i nestane. Potla nikoliko vrimena jopet dojde, useli se u tê, propjo fika se i ni makac.
    Očutiš je ka velu neveru oli pijavicu, koja te sruši na tle, pomete ti ime, skule i grandecu. Ondac jopet iznova resteš i učiš se odat najmalešniji na svitu.

 

 

    U ten času, intraš na Boga, vidiš da je i On kleknija na tle, do tebe, da ne obadaje nikoga i da se cili prida tebi, da te uči čut rič, koje se bojiš i od koje bižiš. Ne mo' š je razumit do kraja, jer je to dil Njegove vo'je i Njegova nauma s čovikon. Ne moreš se upinjat i govorit mu da ti znaš najboje ča ti triba, jerbo On ne čini za te samo ča ti triba sad i ovod, vengo te pripravja i za gori.
   Nevera, koja te srušila na zemju, nije nevira vengo slaba vira, ona izvanka, jerbo ga nisi obadavala ovod na zem'ji, misleć da je Njegovo vrime i misto gori.
    Tako srušenon, vraćenon na zemju, more bit da mi želi posvistit di san, ča san i ča ću bit, oli u ča ću se pritvorit?
   Kad privatin Njegovu ruku, ondac mi ne tribuju beside ni pofale, da dobro izgledan i da pucan o' zdravja. Ne triba ondac nikon bit teško, jerbo ne zna ča bi me pita, ča reka, ne triba nikor prić priko puta da me obajde.
    Bože! Kad si Ti s menon, sve znan i sve mogu, jerbo si me Ti naučija.
S Tebon šotobraco, činit ću da svitu bude lagnje, da se judi ne sakrivadu i ne bojidu. Ja iznova izresla, Tvoja Magdalena.