Vrime zebe. Nebo je posivilo. Gledan kroz zatvorene ponistre kako jutro priši zamotano, razbudije se.
     Mare s karjolon škovac svako jutro drži isti korak. Kupi buru s tleja, kafeno platanino lišće, s kojin je vitar zaokrenija niz ulicu.

 

 

    Ona je sinjal svanuća.
    Kad Mare dojde, utrnedu se ulična svitla. Potla nje se počnedu pomalo
o'kjučavat vrata o' butigi. čuju se prve beside jutra, užgedu prvi španjuleti, butigjeri se meju sebon pozdravjadu.
    Naslonjene na kuću, skupjene ka u mac, s čikaricon crne kave počinjedu prvu čakulu.
    Vraćan se i jopet sidnen prid računalo.
    U pošti najden leteru od svog Luke (1996.), koji zna lipo pisat. Nikoliko san njegovi naslova takala na svoju web stranicu u Naraštajnen vincu, pod imenon Luka. Zafalija mi je za imendansku i rođendansku čestitku.
    Ma, u njon ga  je teta, ka usput, pitala, zašto u svaken naslovu jema osvajanja i ratove.
Pitala ga je more li koji put pobidit dobro, prijatejs'vo, sloga. Mogu li se judi dogovorit oli vavik niki moradu ginit?
    Ma, evo ovod nižje i kratke Lukine letere oliti poruke.

 

    Hvala Vam što ste mi poslali čestitku za rođendan.
 
    Pročitao sam čestitku tek sad. Nekako mi je čudno što mi još nije rođendan. Tek mi je 29.10.
   Obratio sam se na sadržaj pisma. Razmislio sam o ratu. Rat nikad nikome nije ništa dobro donio.
    Ali mnoge se države zasnivaju na ratu. Učio sam iz povijesti da su ratovi započeli kad su pronađene kovine. Tada su ljudi postali pohlepni i ratoborni. Borili su se za zemlju poslije za vlast a sad za sirovine.
    čak se i SAD-e bori za sirovine na Bliskom Istoku. Tome se pridružuju i UN-ove snage i bore se na tom području.
   Prije su se tu borili Feničani, Rimljani, Arapi, Babilonci. Poslije teutonski, templarski vitezovi, križari i Arapi.
    Danas tu agresijski rat vode Europljani i Amerikanci.
 
    Puno pozdrava od Luke, Marina i Ivana.

    Potla tega je teta, ne budi lina, jopet notala nikoliko riči i poslala Luki poveznicu oliti link, dil o’ misneg čitanja u 29. nediji kroz godinu, 2 Tim 3, 14-4,2.
    Otila san da Luka otvori svoje Sveto pismo i najde ča san mu zapelila, da se navikne tražit odgovore i duperat ti libar u svakon potribi.
    Vrime leti i u skuli se puno tega priskoči, nike stvari ča i’ je potrebno reć ne’š i’ čut, ma more bi’ ćeš zato čut ča ne triba. More Te išempjat.
    Kad jemaš Sveto pismo i najdeš vrimena barenko jedanput na šetimanu proštit ča Ti triba, ne boj se. Na praven si putu.
    Kad bi svit u moje vrime otija reć oli potvrdit da je ono ča govori istinito, ondac bi reka: - Ovo ča ti govorin, to ti je ka Sveto pismo. - Ondac si zna da čovik govori istinu.
    U gimnaziju san prvi put čula je’nu latinsku izreku koja po prilici glasi ovako: dug je put po zapovidima, lagan i kratak po primjeru (Seneka). Oće reć da se najviše more postić dobrin dilon.
    Jemaš prav, moj Luka, kad govoriš da rat nikad nikon ni donija ništa dobra. I ne samo rat meju državan i narodin. Ni rat meju sviton, karanje oli kontraštavanje. Judi se jididu, pucaju o zavisti i đeložije je’ni na druge. Joli radi kuće, jol zarad auta, zemje, sve riđe radi žena.
    Ti znaš trude dide i babe u ona doba, ča su i koliko radili za priranit fameju i školovat dicu. činilo se to u punoj viri. Dica to ne moredu zaudobit. Ugledajuć se u njizi, danas u svojon starosti  jemadu zafalnu dicu i vas unučad, muškardine, zagledane u svog ćaću i mater ka u Boga. Tako se prinosi jubav, vira i dobro.
   U takoj fameji i taken društvu ne bi nikad tribalo bit karanja, ni vriđanja, manje oli višje vridnih.
   Judi bi tribali jedni druge trpit a oružje bi tribalo zakopat i ostavit ga povisti. Ono je sramota, ono je sinjal slabosti, mutavosti. Kad ćapaš oružje u ruke joli stišneš botun za poslat joli spustit bombu na zemju, potaracaš svit, mladost, starost, žene i dicu. Ondac si zločest, prez srca i duše. Luka moj, nima pravedneg rata!
    Tega si se načita. To i danas jošćec mlogo gledaš, pa Ti se pari da je rat jedincati način u kojen veli moredu ostvarit sve ča zamislidu. Zato ’š tu vidit veli’ imen o’ veli’ država. ča su veće to su gladnije. Apetiti restedu.
   U Tvon prilipon libru Sveteg pisma proštit ćeš i nać maleg čovika, siromaja, betežneg čovika, udovicu, grišnicu, farizeja, lupeža, izdajicu i vidi’ ćeš di je ko završija, naučit ćeš ča znači jemat milosrđa za drugeg, najskoli kako se prašća i jubi. Još kad proštiješ rič o bogastvu i o’kriješ da se ono miri iznutra prema vanka, i da ti tu ‘sirovinu’ ne more otet ni naj’jući neprijatej, razumit ćeš cilu mudrost svita.
    Pitan Ti ćaću i mater jesu li vidili ča si mi napisa. ćaća se vraća kasno s posla, umoran. Zaigra se s van, ma u to virme nima force za računalo. Reka je da voliš povist, da perfin rižeš iz novin slike i članke, spremiješ i’ i čuvaš...
   Mater Te vidi kad pišeš, ma ne zagleda se u sadržaj, vengo pazi da na završetku, u pozdravu ne zaudobiš stavit Marina i Ivana, da zapametiš da nisi sam, da jemaš braću. Bravo mater! I to ti je moj Luka, je’no malo dobro. Uzor kako se ono uči i prinosi na dicu.
    A ondac, pri kraj dana, ka da je bura zapuvala kroz računalo i odnila sve ča san Ti napisala. Ostalo je samo desetak redaka. Ajme meni dižgracje! Ostala san incukana. Tribalo bi jopet sve iznova, tribalo je zapametit. Oću li uspit?
    Prikrstila san se i počela iznova. Poslin ponoći višje nisan mogla da’je. Tribalo se dobro pokrit pjuminon i zaspat.
   Probudija me batikor. Bura s kišon na osan stupanja. Zaklopila san škure i ponistre, zabacila plet priko škine, na glavu stavila topli kapelin, za po kući, ma isto je tribalo malo temperat kamaru.
    Ajmo radit. Ne znan jesan li čagod zaudobila. Znan samo da Ti oću dobro i ufan se da’š i ovu leteru štivat nidir sa strane, blizu povisti i koji put bacit joko na nju.
    Sve vas jubi vaša teta Mira.