Volin Split al’ jema nešto dražje od njega. To je selo. Guštan bacit pogled prema Šenovcu i bilin putin tek pri vrju.
Volin šetat Piketon. Tôt san o’ mali’ nog.
U prven dilu o’ Piketa nima puno lipote, ma u drugen jemaš sve!
Prolazin kroz niski šaš puncat ’stabal’ ča narestu u arju do četri metra.
Zimi stabla ogole, a u pramaliće jopet nakrive zelene kape.
Selo je puno kamenih kuća i pojata. Stari je put u selu ‘prometnica’ za stada ovaca i pastire. Nema baš puno dice ma uvik nas jema za balun i košarku.
Dikod se najdemo i gremo na šljuke, dikod šetamo.

Nedi’jon otac vazme meso i gradelaje.
Poslin obida s ujcen gren na Šenovac. Upozna san ga ki vlastiti žep.
Guštan ozgar gledat kako vitar gingolaje grane o’ stabal. Ovod jema najviše hrastovi’ stabal.
Sunce se probije kroz nji’ove krošnje. Uvik najde niku bužu kroz koju baca svitlo. To je lipota ka na starin svetin sličican di iza tega svitla i sjaja stoji  Otac Nebeski.
Ujesen cila šuma požuti, propjo se zazlati i zarumeni ka da se srami.
Liti udre žega, zimi navali ladnoća i led.
Dok guštan s ujcen u seoskoj lipoti, dida i baba svare dobar obid, pomolimo se
i jimo u miru.
Nima šta, na selu je najbo’je. Nikor te ne tlači i ne arleuče.
Na selu je najbo’je.

Luka Donadini

Split, travanj 2008.