Lipi moj Sveti Duje! - mira donadini

Lipi moj Sv. Duje! Tvoj dan-Sudamja, najprin oblake potira i pristrašija i.
Mise Ti u čast o jutra ne pristaju, zvona zvonidu, Peristil se napunija virnin Ti pukon.

Adočajen iz Luxora, dolazidu ka nike sjene uvik Ti bliskih nona Marka i Duje i cilega mista, Velog Varoša, Manuša, Grada, Lušca, Bačvic, Firula, di ondac ni bilo nikoga; zeci su trkali, vinogradi resli samostanski iz ruk težakov. Ka dite nisan ni mislila da' š pustit grad toliko narest, nabumbat sviton. Ma išlo je to i ni se fermalo ni kad je bilo dosta. Izmišali smo se, govoridu da je to dobro, pa kad i ako je, ondac ni ja niman ća za reć, vengo: Fala Ti!

Ma drago mi vidit svit Zagore, bodule, bandire njiove župne koji su uvik tu, nikad Te priskočili nisu i za Tvoju fjeru se daniman spremadu, vadu iz bauli nošnje, pa kad i zvizdanu dopustiš da zapeče, sa znojave glave kape ne skidadu.

Puste zogatule napravjene o drva i alati za poje - ni in teško donit i cili dan stat i čekat tribaju li, oće li ćagod prodat. Đir svršava s pekan. Šoto, priko rive pusti banci s drvenin žlican, lazanjurin i drugin drvenin potribama. Ma sve je tu. I kofice za kruv, daske za misit tisto, batipani, sirkove metlice, šćapi… Ma nima ća nima. To je kraj, to je ka folklor, a šoto Hrvojeve kule još i Kulenova seka - kuleni arivali iz Slavonije. Ma, Sveti moj Duje, oklen si sve privuka svit sebi. Pa promislin, siguro su to oni ća su se morali prekomistit poslin onega rata, ma nisu zaudobili Tvoj kampanil, njiova dica, a ondac su to i Tvoja dica, naša braća.

Nego, točno u deset uri bacin pogled na Tvoje skaline na vrju koji su čekali mladići s baldakinon za procesjun i Tvojin likon. I kad si odveza zvona ka da je cila Rvacka zazvonila ponoson ća Te imamo, čovika mučenika, zaštitnika ovega čudnega grada. Jedino se Ti nisi prominija. Osta si uvik isti.

I tako bati deseta i s njon prve kapje kiše. Pridomislija si se u zanji čas i nisi presta do kraja procesjuna i Mise. Okupa si cili Split. Ne more svake godine isto. Sad, niko je razumija kišu ka blagoslov, niko jopet ka pokoru. Ma, kako je da je, sve je prošlo ka da je i sunce grijalo, a ono se pojavilo tek potlapodne.

Sve nešto pišen, a otila bi samo jedno reć, zapravo pitat. Zašto se Misa na Tvoj imendan, dobri moj Sveti Duje, ne drži na Peristilu, tu lipo omar kraj Tebe? Lipo bi bilo, pa da je i tišnje i parilo bi ka da smo u Crikvi. Napravimo procesjun okolo gradski zidin i vratimo se nazad, di nan je i misto za Tvoj imendan.

Onako, ka na pazaru, šuškaju, govoridu, guraju se, niki očedu proć, samo da se malo izguradu, svak se vrti. Napravija se cili nered. Zašto tako? Okolo štekati koji se moradu stisnit, a ondac svi ronjaju. Imadu prav.

Nemoj se najidit, Sv. Duje, ća ću Ti reć. Pari mi se meju našin i Tvojin sviton jema onih koji na ti dan višje gledadu koliko će svita stat ka u niku kameru, a ni važno koliko će i čut Rič s oltara. Baš šćeta. Ja mislin ovako, niko od Tvojih namisnik oće Misu na rivu i dok je živ nima povratka na Peristil. Ove oko njega vežije poslušnost. Gospe moja! Pa Te lipo molin, Sveti Duje, umišaj se, odgropaj pinku poslušnosti, štivaj ured onoga koji dištonaje i vrati nas na Peristil. Ti znaš boje od nas, koliko nas jema i koliko nas more stat na Peristil i koje će to veseje bit za sve one koji Te časte i slave. Riva neka ostane ono ća je: veseje, fjera, zafalnost.

Dižen oči prema gori di na vrj kampanila Tvoga maše Rvacka bandira i slavi Te.
Fala Ti, Sv. Moj Duje, za sve dobro i manje dobro, u kojen nas budno pratiš i čuvaš ovi, opet mali i trpeći Split, pa i ondac kad je mutav, kad Ti se pari da sve muči i da nikoga ni briga za ništa. Ma Ti, znaš da to ni tako.

Sveti Duje mučeniče, ća cili grad držiš u ruci ka o' šale, molimo Te, zaštiti nas!

7. svibnja 2013.