Barba Šime i teta Mare su živili zajedno. Uvik su odali po rivi i čakulali o svakin teškoćan. Barba Šime je nosija špančeru i bagulin.

    Ma, kad bi iša u ribe obuka bi majicu na modro-bile rige i parija bi ka mornar. Bija je sritan, nije se kara, nije pija ni pušija. Bija je pravi čovik.

    Teta Mare je bila malešna ženica. Uvik je nosila kapelin sa cvitićen i bila bi nasmijana. Kuvala je i prala za Šimu. Znala je sparičat lipu pitu o’ jabuka. Koji put bi i nan donila.
    Teta Mare je nosila malu boršu, crveni kaputić i bile gvante. Nikad nije vikala niti je bila nervožasta.

 

 

    Ona i Šime su znali i po dvi ure sidit i čakulat na šentadi. Ka da se misecima nisu vidili.         Ujutro bi barba Šime iša na peškariju prodat ribu. Mater je uvik vazimala u njega.
    Jedan se dan barba Šime razbolija.Teta Mare je plakala. Bila je puno osićajna. Dolazili su doturi da bi ga izličili, pomogli mu i barba Šime se, za malo vrimena, rekupera.
    Prin puno godin su barba Šimu u'apsili jerbo je reka neke riči protivac Talijana. Odveli su ga u prežun.
    Teti Mari je to teško palo. Proplakala je cilo vrime. Nije više išla na rivu, ni sidila na maloj klupici podno moje balature. Nije zalivala cviće. Nije bilo vese’ja. 
    Kad su barba Šimu pustili iz prežuna opet su odali po rivi i čakulali.
    Ka dvoje zajub’jenih tičâ.